Anthropicovo uvođenje nevidljivog watermarka u tekst koji generišu novi Claude modeli otvorilo je pitanje koje prevazilazi samu tehnologiju: kakvu pravnu relevantnost može imati tehnički signal (watermark) da je AI sistem učestvovao u nastanku ili obradi određenog teksta?

Prema objašnjenju koje je objavio Anthropic, watermark omogućava procenu verovatnoće da je Claude učestvovao u nastanku teksta, dok sam obrazac ostaje nevidljiv čitaocu. Međutim, kompanija istovremeno naglašava jedno važno ograničenje: watermark ne može da utvrdi da li je Claude tekst napisao ili ga je samo značajno uredio.

Upravo to ograničenje čini ovu tehnologiju zanimljivom iz ugla autorskog prava. Tehnički signal može ukazati na prisustvo AI sistema u procesu nastanka sadržaja, ali ne govori ko je doneo kreativne odluke koje su oblikovale konačni tekst.

Ovakvi mehanizmi imaju i širi regulatorni kontekst. AI Act predviđa određene obaveze u pogledu označavanja i detektabilnosti AI-generisanih i AI-manipulisanih sadržaja. Međutim, transparentnost u pogledu korišćenja AI sistema i pitanje autorstva ne treba poistovećivati. Činjenica da je moguće utvrditi da je AI bio uključen u nastanak sadržaja ne znači da je time odgovoreno na pitanje kome pripada autorstvo niti da li konkretan rezultat uopšte ispunjava uslove za autorskopravnu zaštitu.

Učešće AI sistema nije isto što i autorstvo

Zamislimo tekst koji je napisao čovek, a koji je Claude naknadno lektorski obradio ili stilski uredio. U zavisnosti od obima intervencije, watermark može biti prisutan, ali sama njegova detekcija ne govori ko je autor izvornog teksta niti koliki je bio ljudski kreativni doprinos konačnoj verziji.

Anthropic navodi da kod lekture ljudskog teksta watermark može biti toliko ograničen da ga nije moguće pouzdano detektovati. Kod prevoda, sa druge strane, signal može biti izraženiji zato što AI sistem bira praktično svaku reč.

Prevod je upravo zbog toga zanimljiviji primer iz ugla autorskog prava. Činjenica da je AI sistem preveo određeni tekst ne utiče na autorstvo izvornog dela, ali se zasebno otvara pitanje pravnog statusa samog prevoda. Ako je AI izvršio gotovo sve jezičke i izražajne izbore, potrebno je razmotriti postoji li u konačnom rezultatu dovoljno ljudskog kreativnog doprinosa da bi prevod mogao uživati autorskopravnu zaštitu.

U autorskopravnom smislu, dakle, sama činjenica korišćenja AI sistema nije odlučujuća. Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo, dok se originalnost u pravu EU vezuje za slobodne i kreativne izbore autora. Ključno pitanje zato nije samo da li je AI korišćen, već ko je donosio kreativne odluke koje su dale konačnom delu njegov konkretan izraz.

Pitanje „Da li je AI učestvovao u nastanku ovog teksta?“ zato nije isto što i pitanje „Ko je autor ovog teksta?“ Watermark može biti relevantan za prvo pitanje, ali sam po sebi ne daje odgovor na drugo.

Kakvu dokaznu vrednost onda watermark može imati?

Njegova pravna relevantnost zavisiće pre svega od toga šta je u konkretnom slučaju sporno.

Ako je potrebno utvrditi da li je određeni sadržaj u nekoj fazi obrađivan pomoću Claude-a, detekcija watermarka može predstavljati relevantnu indiciju. Ako je, međutim, sporno ko je izvršio kreativne izbore, ko može isticati autorskopravnu zaštitu ili u kojoj meri je konačni rezultat proizvod ljudskog stvaralaštva, biće potreban znatno širi dokazni kontekst.

Takva analiza može obuhvatiti radne verzije dokumenta, istoriju izmena, instrukcije date AI sistemu, način na koji je generisani sadržaj biran, kombinovan i menjan, kao i obim naknadnih ljudskih intervencija. Tehnički podatak o korišćenju AI sistema zato ne može sam po sebi zameniti pravnu analizu procesa nastanka konkretnog dela.

I sam Anthropic naglašava da watermark može ukazati samo na to da je Claude verovatno bio uključen u sadržaj u nekom trenutku, ali da ne govori ništa o vlasništvu ili autorstvu.

Pritom ni odsustvo watermarka ne znači nužno da AI nije korišćen. Kod kraćih tekstova signal može biti nedovoljan za pouzdanu detekciju, dok ga naknadne izmene mogu oslabiti ili ukloniti. Pitanje pouzdanosti ovakvih mehanizama već je predmet šire stručne rasprave, a Nature je, povodom predstavljanja Anthropicovog sistema, ukazao na rezervu dela istraživačke zajednice u pogledu mogućnosti pouzdane identifikacije AI-generisanog sadržaja na osnovu ovakvih tehničkih oznaka.

Od tehničkog signala do pravnog zaključka

Razvoj watermarkinga zato ne rešava pitanje autorstva, već uvodi novu vrstu tehničkog podatka koji može biti relevantan pri oceni ljudskog kreativnog doprinosa u nastanku dela.

Kako AI sistemi postaju deo uobičajenog procesa pisanja, prevođenja i uređivanja, sve će važnije biti razlikovati dve stvari: da li je AI sistem učestvovao u stvaranju određenog sadržaja i ko je, u pravnom smislu, izvršio kreativne izbore koji su oblikovali njegov konačni izraz.

Watermark može pomoći pri odgovoru na prvo pitanje. Drugo će i dalje zahtevati pravnu analizu konkretnog procesa nastanka dela.

Upravo tu se nalazi granica između onoga što tehnologija može da detektuje i onoga što autorsko pravo mora da utvrdi.